mala_milichica

mala_milichica @ 2008-12-23T00:14:00

2008-12-22T23:14:58Z

mala_milichica @ 2008-08-21T13:47:00

2008-08-21T12:16:04Z

World politicians gathered and decided to make a world wide questionnaire "What is your own opinion about lack of the food in the rest of the world?"
Results were shocking- the south Africa didn`t know what is 'the food',
the western Europe didn`t know what is `the lack of the food`,
eastern Europe didn`t know what is 'own opinion'
and America... they didn`t know what is 'the rest of the world'..... :-)

mala_milichica @ 2008-07-13T12:32:00

2008-07-13T10:32:54Z

"Yesterday is history, tomorrow is a mystery, today is a gift that's why they call it the present!"

Москва слезам не верит

2008-07-11T13:24:47Z

There is particular order in events...

These days mornings are waking me up with the smell of memories from Russia. A year ago, at this time, I was trying to catch my footsteps on the roads of Russia, I was listening to my heart and following my ideals. I felt like I`m living my own dreams.

It`s incredible how fresh those memories are, in the silence I can hear the music of the guitar, church bells and choirs, voices of known people... And it feels so real...

This morning I smiled at my face in the mirror "Why do you still remember all that...?"

As the day was passing by I found myself in the book store, with few new books in my hands, and joyful that I will read them soon. One of those books is about Russian art... Russian avangarda... I smiled again, with similar thoughts "Why do you......?"

I thought that it will be good to buy something not-artistic and not-philosophic... and not-Russian... But the first book that I took was "Moscow does not believe in tears". This time, with bitter taste in my heart, I left it back on the shelf, and I pointed my footsteps to the exit door.

And outside, just in front of the book store, in the cafe where familiar faces were waiting for me, someone`s smiling eyes and warm heart gave me a little something- unexpected gift for no reason at all. I recognised the brown paper bag... with the logo of the book store. And I swear I could cry when I saw what is inside, but the name of my gift is saying more then any word:

"Moscow does not believe in tears"

mala_milichica @ 2008-06-21T17:59:00

2008-06-21T16:01:40Z

mala_milichica @ 2008-05-04T11:44:00

2008-05-04T09:46:12Z

Тропар св. Николају Српском

Глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслог Христа
Путовођо рода српскога крстоноснога у векове
Распевана лиро Духа Светога
Поносе и љубави монаха
Радовање и похвало свештеника
Учитељу покајања свенародни владико
Человођо богомољне војске Христове
Свети Николаје српски и свеправославни
Са свима светима Небеске Србије
Моли Јединог Човекољупца
Да подари мир и слогу роду нашему.

mala_milichica @ 2008-04-15T14:09:00

2008-04-15T12:17:27Z

mala_milichica @ 2008-04-11T21:26:00

2008-04-11T19:31:25Z

"Сањала сам ноћас да ме нема..."

Дан се вукао, као што су се вукли и ови пре њега. Гледала сам у зид као да је тамо негде записан одговор... Зашто невоља никад не иде сама? Зашто кад ти треба било ко обично нема нигде никог? Звонио је телефон... пустила сам га да звони...
На очи су ми нападали сметови сна, па ми се и поглед замутио. Једно око гледало је мало на другу страну. У овом дугом низу дана у коме не морам ништа, знала сам да данас морам написати и потпусати пријаву, сликати своје уморно лице са оним једним оком које гледа негде на страну... и коначно послати ту глупу пријаву на адресу коју сам могла запамтити, а нисам хтела, па сам је милион пута тражила по различитим маиловима. И дан се тако вукао...
Гледала сам у објектив и шкљоцала. Хтела сам да размишљам о том шкљоцању да не бих размишњала о томе зашто у оном зиду у који сам гледала није било одговора, и у који зид бих требала да гледам да би нашла одговор на то питање. Гледала сам своје лице на малом екрану апарата. Нисам личила на оно што сам мислила да јесам, нисам била оно што сам мислила да ћу бити, нисам замишљала да сам се баш таква вукла са овим даном... нити сам тако замишљала својих 27. Покушала сам да се осмехнем, али је призор био накарадан, као бркови доцртани на нечијем портрету. Зато сам морала мало да лажем, и да исправљам своје лице у компјутеру, пре него што га пошаљем онима који га већ знају али вероватно морају да га стрпају у неку велику фасциклу коју, ако ико икада буде отварао можда помисли `О чему ли је она размишљала кад су је сликали`. Не верујем да ће и за то питање некоме бити потребан зид у који да се загледа.
Звонио је телефон... пустила сам га да звони...
Гледала сам своје очи на монитору... и размишљала како да вратим оно замишљено око које гледа мало на другу страну. Није гледало превише, и сигурно то нико не би приметио сем мене, али мене је то узнемиравало, онолико колико једна савим небитна ствар, глупост, може да се учини огромна и узнемиравајућа, ако се појави у тренутку кад се неприлике нижу једна за другом. То око ми се чинило сетно, ово друго је било свесно. Моје сетно око је гледало у мене тражећи, ишчекујући, а моје свесно око је гледало са прекором.
Звонио је телефон... пустила сам га да звони...
Лежала сам на тепиху. То у мени увек пробуди неки осећај дрскости и слободе...Мама ми је то увек бранила, страховала је за моје нежно здравље. Никад нисам разумела зашто би оно било угрожено на тепиху, и какви ветрови доле дувају... али није ме било ни брига. Сад коначно живим сама и могу да лежим на тепиху кад и колико хоћу. Мало ме понео тај осећај, па сам пожелела да урадим нешто глупо и неочекивано, толико неочекивано да буде потпуно глупо. Помислила сам на цигарете. Запалила бих једну... Мада не знам ни како се оне пуше. Чак ми је и поступак пушења, удисања дима да би се онда одмах затим издахнуо, био толико глуп... савршено глуп за моју потребу да урадим нешто глупо и неочекивано. Лежала сам не тепиху и замишљала дим који се у танком пламену заводљиво умотава око мојих прстију. Слушала сам своје дисање и замишљала бели дим на путу од мојих усана, до плућа и назад. Замишљала сам пуцкетање цигаре која догорева, и мој поглед иза дима и сметова сна.. са једним оком мало више замишњеним...
Звонио је телефон. Читавог дана сам очекивала да ће један позив све рештити, да ће ме нечији глас утешити и да ћу се коначно осетити својом, ни мало заробљеном у овом дану који се вукао. Једино ми није било јасно зашто се не јављам на телефон. Да ли човек несвесно окреће леђа људима онда када су му најпотребнији, да ли одбија помоћ која је ка њему кренула... или је и то нејављање на телефон допуњавало онај мој искрвљени осећај слободе и дрскости.
Са цигаретама сам завршила пре него што сам и почела. Било је бесмислено сићи у продавницу и купити их, не бих знала ни под којим именом да их тражим, које паковање и која боја... А и глупост удисања белог дима да би се одмах затим издахнуо превазишла је ону потребу да урадим нешто глупо и неочекивано. Тако сам престала да размишљам о цигаретама и наставила да лежим на тепиху. Гледала сам у зид. На месту на коме се поглед мој сетног срео срео са погледом свесног ока мислила сам да ћу пронаћи одговоре... Зашто невоља никад не иде сама? Зашто кад ти треба било ко обично нема нигде никог?
Звонио је телефон... пустила сам га да звони... Можда одговор нисам видела од сметова сна...

xi xi xi :)))

2008-04-11T10:15:14Z

mala_milichica @ 2008-04-09T00:26:00

2008-04-08T22:28:06Z

mala_milichica @ 2008-04-08T17:04:00

2008-04-08T15:22:15Z

Увек су ми замерали да превише верујем људима, а ја сам се увек бранила тиме да свако заслужује да му се верује. Увек сам веровала да људи имају природну потребу да поступе исправно, да исправе своје грешке, утеше оне које су повредили. Нисам желела ни да помислим да није увек тако. Чак и кад је било очигледно, свом снагом сам се трудила да у то не поверујем. Врло често сам очекивала од себе да нађем оправдање за друге, да бих могла поново свим срцем да им верујем, а ако у томе нисам успевала то сам сматрала својом грешком. Знам... луцкасто је...
Можда сам коначно почела да одрастам... Памтим да је одрастање људи око мене било испуњено горчином, а за мене је пуних 27 година свет био само један део неба, шарен и ружичаст, без великих и болних разочареља... све до сад. Можда због овог горког укуса и верујем да сам коначно одрасла. И коначно сам пристала на то... коначно се мирим са тим да су људи ипак само људи, и да је погрешно ишта очекивати од њих.
И заиста, никоме на земљи не можемо дати своје срце...
У њега је небо затворено, оно само небу и припада...

mala_milichica @ 2008-03-30T00:34:00

2008-03-29T23:34:13Z

Моја Србијо... :(

2008-03-24T14:28:21Z

Can`t forget... nine years ago

2008-03-24T14:09:16Z

Amerika...

2008-03-20T15:17:58Z

10/10/07

" Evo nas na Institutu, super je ovde, mnooooooogo lep grad. Ovaj deo se zove Nove Engleska i mnogo je lepa priroda. Grad u kome smo mi je grad bogatasa, tu su oba Dzordza Busa zavrsila skole. Mnooooogo je lepo stvarno. Poslacu vam slike kad stignem. Ovde se uskoro slavi Noc Vestica pa je sve onako okiceno, malo uvrnuto sa onim bundevama i vesticama i kosturima. Danas su nam dali prvih deset dnevnica, posle nas vode u kupovinu pa cu kupiti karticu za mobilni.

Inace nam je mnogo dug bio let. Ovde kad smo dosli jos smo sat vremena proveli samo izlazeci sa aerodroma. Milion nekih kontrola, uzimaju otiske prstiju, slikaju nas... da ne poverujes.

Inace sam ovde upoznala jednu ruskinju a upoznacu uskoro jos jednu. Heheh rusi osvajaju svet.

Idem sad da me ne cekaju. Idemo valjda na rucak.
Mnogo vas volim i mnogo mi nedostajete.

Pisite mi nesto. "

писма

2008-03-20T14:45:50Z

Иза мене је пуно путовања. Нижу се стазе, испреплетане, од заборава до бескраја... Ређају се утисци, мењају свест о стварности.
На сва своја путовања ишла сам углавном сама, али срце ми је било пуно сапутника. Слала сам писма... и чекала их...
Данас сам сасвим случајно пронашла сва та писма. Подсетила су ме на тај необичан доживљај ствари када смо миљама далеко од њих. Неке сасвим обичне свакодневне ситнице постану тако велике и битне, и обратно.
У следећих неколико постова ставићу та писма, која су ме данас и расплакала. Верујем да је међу вама и оних који ће препознати тај осећај...

mala_milichica @ 2008-03-17T21:55:00

2008-03-17T21:01:00Z

Дакле,
Обзиром да не знам има ли сврхе више писати на енглеском, од данас пишем на српском. Још једном, ако постоји неко ко чита мој ЖЖ а представља му проблем да чита на српском, и више би волео енглески, нека то каже сада или нек заувек ћути )))
Ако буде требало, неће ми бити проблем да некад нешто и преведем на енглески.
(ово звучи као да имам нешто као и да кажем, па ће ме преводити на све светске језике ))

mala_milichica @ 2008-03-16T14:52:00

2008-03-16T13:56:32Z

P.S. Another news... A son of my parent`s friends took his father`s gun, put it against his head... and pulled the trigger...

which color is better?

2008-03-15T20:27:07Z

it`s faaaar from being finished... :) but I have a doubt about background color.

mala_milichica @ 2008-03-14T20:20:00

2008-03-14T19:21:16Z

Nekad ne umem da razumem svoje postojanje, u baš ovakvom obliku...

Zašto sam ja baš morala biti ja- čudna, kako neki kažu, drugačija, neobična, osetljiva... I sve mi to zvuči kao opravdanje mnogima pre ili posle udarca, pre nego što me slome, ili posle dok me gledaju kako patim. "Ona je čudna... drugačija... osetljiva...."

Jesam, čudna sam... Čudna sam samoj sebi. Nekima bi bilo svejedno ono što mene boli.

Neki bi se osećali dobro, za sve ono za šta se ja osećam loše...

Ne verujem ljudima. Imam potrebu svim srcem da ih zagrlim, beskrajno da ih volim, a čim nekom otvorim srce slomi ga bez kajanja. Bez trunke kajanja...

Ne verujem ni sebi, jer ipak verujem ljudima.

A bol više ni ne osećam. Kažu da usled velikog bola mozak počne da luči neku supstancu koja deluje kao droga, tako da u jednom trenutku bol prestaneš da osećaš. Kažu da tako ljudi koji izgube neki deo tela imaju šansu da prežive, jer kad bi osetili bol jednak gubitku istog momenta bi umrli... od bola.

Bol više ne osećam. Samo gorčinu... gorkim ukusom natopljeno grlo, teške kapke od sinoćnih suza... samo dve obrisane suze, a njihov trag mi je još uvek na očima. Ne osećam bol, samo gorčinu... i nepojmljivu prazninu... u grudima nemi jecaj.

Nas je majka troje rodila. Mene najmlađu. Kao mala sam se plašila uragana. Otac me je učio zakonima fizike po kojima u središtu uragana vlada savršen mir. Uvek sam tražila zaštitu, uvek sam se tešila da nikad neću biti sama, jer nas je majka troje rodila... mene i braću. Plašila sam se života, strahovala sam kako ću podneti kad prestane biti bezbrižan, kad jednom ne bude bilo očeve ruke da me zaštiti, da me zagrli i uteši... Kako ću se sa životom boriti, ja slaba i uplašena... kako ću biti jaka... Kako ću podneti kad budem ostavljana, zaboravljana.. kako ću podneti poraze, kako ću opet ustati i biti jaka... Ko će me opet kao otac učiti, da mir vlada u sred uragana, savršen mir. Uvek sam verovala da nikad neću biti sama...

Ali život te ne čeka da odrasteš, da se sa bezbrižnošću oprostiš onako kako dolikuje. Život ne čeka i ne pita kad si spreman...

Bol više ne osećam, ni bol ni strah... ali ni radost više... Uporno ponavljam sebi da nisam luda ja, nego da je ludo vreme, da nisam zaboravila radovati se, već da nemam razloga za radovanje... Uporno sebe uveravam da sad kad sam roditeljima jedina uteha, kad su nas braća potpuno slomila, da sad moram biti jaka... a ne znam kako... Plačem samo kad osetim majčinu bol, kad joj čujem tužni glasić ujutru, i kad mi taj glasić kaže da je opet svu noć plakala. Plačem i onda kad nađem naše slike iz detinjstva, kad se setim koliko smo se voleli i čuvali, kako su me držali za ruku kad prelazim ulicu, kako su ponosno imali svoju mlađu sestru... Neutešno plačem... Plačem i onda kad vidim da otac plače, on koji je bio sva moja snaga i sigurnost, moje skrovište i tvrđava... on od koga ništa nije bilo jače, koji me je jedini mogao sa dna bola podići... Njegove me suze najviše bole...

I ne znam kako ali znam da nemam izbora, da moram biti jaka... jaka i sama. Samo znam da moram... Moram se ujutru nasmejati ocu na telefon, mora me čuti radosnu, ne sme nikad ni posumnjati da onaj bol ipak ponekad osećam. Ne znam kako ću, samo znam da moram...

question for you / питање за вас

2008-03-14T11:21:15Z

A friend of mine suggested me that I could (and I should) write on Serbian here. I am interested to know, frоm all of those who are reading my posts, how many of you understand Serbian, how many don`t understand so good, how many of you would like me to write on Serbian or on English? It doesn`t really matter to me, but if no one reads English, there`s no point in writing on English. It`s not a problem even to write on both of them, but I wish to know which language any of you prefer.

Пријатељ ми је сугерисао да би овде могла (и требала) да пишем на српском. Занима ме, од оних који читају моје постове, колико вас разуме српски, колико га не разуме баш најбоље, колико вас би више волело да пишем на српском или енглеском? Мени је заиста сасвим свеједно, али ако нико не чита на енглеском, онда нема ни сврхе писати на енглеском. Није ми проблем да пишем на оба језика, али бих волела да знам који језик више одговара сваком од вас.

thnking... thinking... thinking...

2008-03-13T19:27:12Z

...where to go for Easter with parents... Greece or St.Petersburg and Moscow.....
thinking...

mala_milichica @ 2008-03-13T09:27:00

2008-03-13T08:37:51Z

I never realized WHAT makes people to be evil, what makes them hurt someone. If it is obvious that something could be done on good way, or on very bad way, if you can chose to hurt someone or not to hurt, WHAT makes someone adult, grown up, religious... to decide to hurt, to do it so obvious, with clear INTENT TO HURT, and still to call themselves a religious, orthodox persons. What makes people to be so evil? I can hardly deal with it...
Sometimes I wish to be surrounded with people who never speak anything about religion or God, but who have honestly good heart...

Little Nika and her aunt Mici (me)

2008-03-10T17:51:00Z

miralces are happening every day... we are just too blind sometimes to see them

2008-03-09T20:24:15Z

Sometimes I imagine myself speaking Russian... I wonder how would my thoughts sound like then, would it be easier to understand me, would it be easier to believe that someone is thinking the same way like I do.

Russia was always my never ending dream, and still is. For my ear Russian language is like a music which I am trying to sing. And while imagining that I am singing it, since I don`t know enough Russian words, I put one word which I know among all other chords of that lovely music... `прости меня`... The meaning and the music of this word are warming my cold heart, and I wish to repeat it all over again, till the last breath...

It was the evening... I left home a little bit before 17h, to get to the church for the evening service. The house was full of people who came to celebrate Nika`s birth with us. Although my parents seemed happy for the whole day, I was still worried because my brother didn`t call and didn`t came to us for two days. Actually he didn`t came to our home for a year, the stupid "angry year"... I called him so many times, send so many messages, specially last two days, since he became a father...and I believed that it is the right time for us to forget what has happened and to be thankful to God for wonderful gift He gave to us. But he wasn`t answering my calls, neither my messages...In the evening father was a little bi sad. Me too. Just so sad...

In the church the forgiving service began. I was standing near the door, just next to my heavy thoughts. I don`t know where they came from, but till the end of the service my eyes were full of tears. I felt that I want to pray for my brother again, but some strange feeling was making me ask myself "How to pray?". I felt weakness in my legs, I felt I`m so small and useless, empty... I felt like what ever I have tried, I still didn`t do the right thing to let him see how much I love him.

The priest was reading the pray, we were getting down on our knees, then standing up, and doing it all over again. I wanted to pray... so much. In next moment I was down on my knees, and I stayed like that for a little while. The only thing on my mind was my brother. And suddenly this lovely Russian word, came from somewhere, I don`t know where... "прости меня..". Tears, and repeating it again, and again... and again... "прости меня"... Forgive me my lovely brother...words I thought I will never have a chance to say, but I needed to repeat them now so many times, even that he won`t hear me.

The service was over, I went out of the church and called my father to ask if there is anything I should take from the store. Father was smiling..."Come home my dear, your brother has came to us"

I am not good as I want to be, to all of you. I`m clumsy, too clumsy... and selfish, and God knows what else... But I do love you all. Even that many of you I have never saw, even if I will never see you at all...

Простите меня...