mala_milichica

World politicians gathered and decided to make a world wide questionnaire "What is your own opinion about lack of the food in the rest of the world?"
Results were shocking- the south Africa didn`t know what is 'the food',
the western Europe didn`t know what is `the lack of the food`,
eastern Europe didn`t know what is 'own opinion'
and America... they  didn`t know what is 'the rest of the world'..... :-)

"Yesterday is history, tomorrow is a mystery, today is a gift that's why they call it the present!"

Тропар св. Николају Српском

Глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслог Христа
Путовођо рода српскога крстоноснога у векове
Распевана лиро Духа Светога
Поносе и љубави монаха
Радовање и похвало свештеника
Учитељу покајања свенародни владико
Человођо богомољне војске Христове
Свети Николаје српски и свеправославни
Са свима светима Небеске Србије
Моли Јединог Човекољупца
Да подари мир и слогу роду нашему.

 

"Сањала сам ноћас да ме нема..."

Дан се вукао, као што су се вукли и ови пре њега. Гледала сам у зид као да је тамо негде записан одговор... Зашто невоља никад не иде сама? Зашто кад ти треба било ко обично нема нигде никог? Звонио је телефон... пустила сам га да звони...
На очи су ми нападали сметови сна, па ми се и поглед замутио. Једно око гледало је мало на другу страну. У овом дугом низу дана у коме не морам ништа, знала сам да данас морам написати и потпусати пријаву, сликати своје уморно лице са оним једним оком које гледа негде на страну... и коначно послати ту глупу пријаву на адресу коју сам могла запамтити, а нисам хтела, па сам је милион пута тражила по различитим маиловима. И дан се тако вукао...
Гледала сам у објектив и шкљоцала. Хтела сам да размишљам о том шкљоцању да не бих размишњала о томе зашто у оном зиду у који сам гледала није било одговора, и у који зид бих требала да гледам да би нашла одговор на то питање. Гледала сам своје лице на малом екрану апарата. Нисам личила на оно што сам мислила да јесам, нисам била оно што сам мислила да ћу бити, нисам замишљала да сам се баш таква вукла са овим даном... нити сам тако замишљала својих 27. Покушала сам да се осмехнем, али је призор био накарадан, као бркови доцртани на нечијем портрету. Зато сам морала мало да лажем, и да исправљам своје лице у компјутеру, пре него што га пошаљем онима који га већ знају али вероватно морају да га стрпају у неку велику фасциклу коју, ако ико икада буде отварао можда помисли `О чему ли је она размишљала кад су је сликали`. Не верујем да ће и за то питање некоме бити потребан зид у који да се загледа.
Звонио је телефон... пустила сам га да звони...
Гледала сам своје очи на монитору... и размишљала како да вратим оно замишљено око које гледа мало на другу страну. Није гледало превише, и сигурно то нико не би приметио сем мене, али мене је то узнемиравало, онолико колико једна савим небитна ствар, глупост, може да се учини огромна и узнемиравајућа, ако се појави у тренутку кад се неприлике нижу једна за другом. То око ми се чинило сетно, ово друго је било свесно. Моје сетно око је гледало у мене тражећи, ишчекујући, а моје свесно око је гледало са прекором.
Звонио је телефон... пустила сам га да звони...
Лежала сам на тепиху. То у мени увек пробуди неки осећај дрскости и слободе...Мама ми је то увек бранила, страховала је за моје нежно здравље. Никад нисам разумела зашто би оно било угрожено на тепиху, и какви ветрови доле дувају... али није ме било ни брига. Сад коначно живим сама и могу да лежим на тепиху кад и колико хоћу. Мало ме понео тај осећај, па сам пожелела да урадим нешто глупо и неочекивано, толико неочекивано да буде потпуно глупо. Помислила сам на цигарете. Запалила бих једну... Мада не знам ни како се оне пуше. Чак ми је и поступак пушења, удисања дима да би се онда одмах затим издахнуо, био толико глуп... савршено глуп за моју потребу да урадим нешто глупо и неочекивано. Лежала сам не тепиху и замишљала дим који се у танком пламену заводљиво умотава око мојих прстију. Слушала сам своје дисање и замишљала бели дим на путу од мојих усана, до плућа и назад. Замишљала сам пуцкетање цигаре која догорева, и мој поглед иза дима и сметова сна.. са једним оком мало више замишњеним...
Звонио је телефон. Читавог дана сам очекивала да ће један позив све рештити, да ће ме нечији глас утешити и да ћу се коначно осетити својом, ни мало заробљеном у овом дану који се вукао. Једино ми није било јасно зашто се не јављам на телефон. Да ли човек несвесно окреће леђа људима онда када су му најпотребнији, да ли одбија помоћ која је ка њему кренула... или је и то нејављање на телефон допуњавало онај мој искрвљени осећај слободе и дрскости.
Са цигаретама сам завршила пре него што сам и почела. Било је бесмислено сићи у продавницу и купити их, не бих знала ни под којим именом да их тражим, које паковање и која боја... А и глупост удисања белог дима да би се одмах затим издахнуо превазишла је ону потребу да урадим нешто глупо и неочекивано. Тако сам престала да размишљам о цигаретама и наставила да лежим на тепиху. Гледала сам у зид. На месту на коме се поглед мој сетног срео срео са погледом свесног ока мислила сам да ћу пронаћи одговоре... Зашто невоља никад не иде сама? Зашто кад ти треба било ко обично нема нигде никог?
Звонио је телефон... пустила сам га да звони... Можда одговор нисам видела од сметова сна...

Увек су ми замерали да превише верујем људима, а ја сам се увек бранила тиме да свако заслужује да му се верује. Увек сам веровала да људи имају природну потребу да поступе исправно, да исправе своје грешке, утеше оне које су повредили. Нисам желела ни да помислим да није увек тако. Чак и кад је било очигледно, свом снагом сам се трудила да у то не поверујем. Врло често сам очекивала од себе да нађем оправдање за друге, да бих могла поново свим срцем да им верујем, а ако у томе нисам успевала то сам сматрала својом грешком. Знам... луцкасто је...
Можда сам коначно почела да одрастам... Памтим да је одрастање људи око мене било испуњено горчином, а за мене је пуних 27 година свет био само један део неба, шарен и ружичаст, без великих и болних разочареља... све до сад. Можда због овог горког укуса и верујем да сам коначно одрасла. И коначно сам пристала на то... коначно се мирим са тим да су људи ипак само људи, и да је погрешно ишта очекивати од њих.
И заиста, никоме на земљи не можемо дати своје срце...
У њега је небо затворено, оно само небу и припада...

Иза мене је пуно путовања. Нижу се стазе, испреплетане, од заборава до бескраја... Ређају се утисци, мењају свест о стварности.
На сва своја путовања ишла сам углавном сама, али срце ми је било пуно сапутника. Слала сам писма... и чекала их...
Данас сам сасвим случајно пронашла сва та писма. Подсетила су ме на тај необичан доживљај ствари када смо миљама далеко од њих. Неке сасвим обичне свакодневне ситнице постану тако велике и битне, и обратно.
У следећих неколико постова ставићу та писма, која су ме данас и расплакала. Верујем да је међу вама и оних који ће препознати тај осећај...

Дакле,
Обзиром да не знам има ли сврхе више писати на енглеском, од данас пишем на српском. Још једном, ако постоји неко ко чита мој ЖЖ а представља му проблем да чита на српском, и више би волео енглески, нека то каже сада или нек заувек ћути )))
Ако буде требало, неће ми бити проблем да некад нешто и преведем на енглески.
(ово звучи као да имам нешто као и да кажем, па ће ме преводити на све светске језике ))

P.S. Another news... A son of my parent`s friends took his father`s gun, put it against his head... and pulled the trigger...

it`s faaaar from being finished... :) but I have a doubt about background color.